Виноградарство у средњовековној Србији

Opis

На основу расположивих извора и досадашњих научних достигнућа ауторка сагледава развој и значај виноградарства као посебне земљорадничке делатности на простору средњовековне Србије, са аспекта неколико најважнијих привредно-друштвених појава. Реконструисана је распрострањеност винограда и виноградарских регија у српским земљама средњег века. Сагледан је и однос између крајева засађених виновом лозом и привредних средишта (градова и тргова), појаве подстицања и ограничавања виноградарства, као и богатства манастирских и црквених властелинстава виноградима. Велика пажња посвећена је и начину подизања и обраде винограда, мерама заштите виноградарског поседа и начину производње и чувања вина.

Сложености поседовања и обраде винограда свих слојева становништва који су били носиоци виноградарства или су учествовали у обради земљишта под виновом лозом дугујући различите врсте ренти у корист свог феудалног господара сагледани. Поред тога, указано је и на место винограда међу обрадивим и необрадивим површинама и осталим имањима на нивоу једног сеоског насеља. Уочени су и главни центри спољне и унутрашње трговине вином, уз посебну улогу приморских трговаца, Дубровчана и Которана.

Готово све територије освојене од Византије у време краља Стефана Дечанског (1328), као и краља и цара Душана, у периоду од 1332. до 1348. године, изузете, с обзиром да припадају типично византијском друштвено-аграрном и правном систему.

Правни ћирилички споменици писани старосрпским језиком најчешће говоре о појавама у унутрашњости средњовековне српске државе. Дипломатичка грађа настала на латинском и италијанском језику у приморским градовима односи се првенствено на периферне крајеве Србије и однос између приморских градова и унутрашњости. Османски пописи пак из друге половине XV века, коришћени у српском преводу, чине посебну групу историјских извора и обухватају већи део некадашње територије средњовековне Србије.