Popust!

U koži Vuka Brankovića

Ivan Đurić

1,400 рсд

Đurićeve eseje iz osamdesetih godina možemo videti kao sporadično nastajalu, samim tim nužno fragmentarizovanu, ali i podsticajnu raspravu o istoriji kao naročitom znanju koje jednim svojim tokom stremi u prošlost, u njene svetle i sumračne epizode, da bi se otuda uvek iznova vraćala i, obremenjena stečenim iskustvom, suočavala svojim savremenim tokom sa prvim i poslednjim pitanjima aktuelnog društvenog iskustva. Uvek podrazumevajući ovo dvojstvo, uvek pretpostavljajući susret znanja o istoriji koja je završena i potrebe da se razumeju društveni tokovi koji su upravo u toku, metaistorijski eseji Ivana Đurića otkrivaju zainteresovanu perspektivu u kojoj se samosvesna poetika istorije prepliće sa samosvesnom voljom da se društvo istraži i spozna u datosti neponovljivog trenutka, pred istorijskom slikom koja se tek oformljuje i naslućuje. Istoričar utoliko ne može biti neutralan. On nastoji da kroz esejističku formu razumevanja ispita samu svoju profesiju, najpre onu najužu, vizantološku, a potom i istoriografiju kao naučnu disciplinu, da bi se potom okrenuo  društvenim izazovima koji imaju istorijsku dimenziju i istorijsku dinamiku.

Gojko Božović

 

Biblioteka: Oblasti: , Product ID: 7930

Opis

Sabrani eseji koje je Ivan Đurić pisao tokom dva razdoblja,  jednu grupu osamdesetih, a drugu u vreme burnih devedesetih godina XX veka. Prvi su nastali kao plod istorijskih promišljanja proisteklih iz njegovog dotadašnjeg naučnog opusa iz kojeg je izvukao pitagorejsku kvintesenciju, dodao im i osoben literarni stil, ali tako da nisu izgubili na naučnosti, i na sebi svojstven način  pretočio i uobličio u poučno i prijemčivo štivo. Druga skupina eseja bila je podstaknuta „istorijskim“ vremenom u kome smo živeli tokom poslednje decenije prošlog stoleća kada je došlo do „sažimanja“ istorije i stvarnosti, kada se Đurić rukovodio i isticao načelom da postoje vremena u kojima istoričar nema pravo da ćuti.

Obe grupe eseja imaju nekoliko zajedničkih imenitelja: intelektualnu radoznalost, spremnost da se o osetljivim temama progovori bez oklevanja, lucidno tumačenje istorijskih procesa i događaja, upotrebu domišljatih parabola, dragocen smisao za detalj i nespornu stilsku perfekciju.

Dodatne informacije

Format:

A5

Broj strana:

184

Pismo:

latinica

Povez:

tvrdi

ISBN:

978-85-80912-03-5

Author Picture

Ivan Đurić

Иван Ђурић (30. октобар 1947 — 23. новембар 1997) био je професор Београдског универзитета и српски историчар.
Након што је завршио студије примљен је за асистента на катедри за историју у јуну 1971 , где је шеф катедре био Георгије Острогорски. Магистарски рад, на тему „Породица Фока“ завршио је 1974. Исте године је постао и сарадник института за Византолошке студије САНУ[3]. Усавршавао се у Центру за Византолошке студије и у Америчкој школи у Атини (1977–1978). У својој тридесет петој години (1982) одбранио је докторску дисертацију „Време Јована VIII Палеолога“[3]. Доцент на Филозофском факултету Универзитета у Београду постао је 1982. и гостујући професор на Универзитету у Ници (1983) и у Паризу (1986). Ванредни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду (1989) и председник Савета Филозофског факултета (1990).

У години када је постао ванредни професор, почео је да уређује часопис Демократија данас. Учествовао је 1980. године у припреми „Окфордског речника Византије“. Године 1991. се је преселио у Париз, где је предавао византологију на универзитетима Париз VIII и Париз XII те на Институту за европске студије. У Паризу је остао да живи и ради све до своје смрти, 1997. године.

Recenzije

Још нема коментара.

Будите први који ће написати рецензију за „U koži Vuka Brankovića“

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Slični naslovi…

  • Popust!

    Senke

    350 рсд Dodaj u korpu