Историчари пишу за оне који хоће да знају

Повод за наш разговор с њим је осамсто година од крунисања Стефана Првовенчаног и изузетна предусретљивост да специјално за „Политику” напише посебни додатак „Бракови и деца Стефана Првовенчаног” који у четвртак поклањамо читаоцима.

Које су најчешће заблуде Срба када је реч о нашој историји и пореклу?

Најраспрострањенији мит, који у себи садржи и неке друге митове и стереотипе, може се обухватити синтагмом „Срби народ најстарији”. То је неутемељено веровање о неизмерној старини српског рода које није засновано на научним аргументима него на произвољном и површном тумачењу неких историјских чињеница. Корени овог мита сежу у 19. век и на неки начин су повезани са деловањем оновремене српске романтичарске историографије која је на историју гледала као на снажно средство националне пропаганде. Тај мит је нарочито добио на замаху у временима свеопште дезоријентације који су пратили распад Југославије крајем прошлог века. Може се поменути и мит да је краљ Вукашин ликвидирао цара Уроша, заснован на епској верзији наше повеснице, али су га убедљиво оповргли пионири српске критичке историографије једноставним доказом да је Вукашин погинуо на Марици 26. септембра 1371, док се цар Урош упокојио 2. или 4. децембра исте 1371. године.

Како се може објаснити појава псеудоисторије у нашој средини?

Код нас је већ поодавно почео да превладава један сасвим погрешан друштвени однос према историји као нечему што је само по себи „лако разумљиво”, што не захтева некаква посебна знања, чему је свако вичан и чиме свако може да се бави. Такво уверење је произвело поплаву „историјских” књига чији су аутори убеђени да коначно доносе праву истину, колосалне, „коперниканске” и епохалне закључке, између осталог, и о најстаријој прошлости српског народа. Суштинске слабости ове врсте погледа јесу преношење наших схватања и посматрања у давна времена, упадљиво непознавање унутрашње критике извора, довођење у исту раван извора који су савремени догађајима о којима је реч и оних који су настали више векова касније, очигледно и потпуно незнање старих језика (пре свега латинског и грчког, али и старословенског и других), улажење у истраживања са унапред одређеним циљем и у складу са тим „прилагођавање” тумачења изворних података. Талас псеудоисторије који нас је запљуснуо никако не треба потцењивати јер нам је већ нанео велику штету. Међутим, не треба га ни прецењивати и ја га видим као део овдашњег „новог фолклора”, раме уз раме са разним ријалити програмима, турбо-фолком и видовњацима који у послепоноћним сатима на разним локалним телевизијама „проричу” будућност наивним и лаковерним гледаоцима. Сажето речено, историчари пишу за оне који хоће да знају, а псеудоисторичари за оне који хоће да верују.

Који су најстарији подаци о присуству Срба на територијама на којима данас живе?

Најстарије податке о Србима на Балканском полуострву доноси византијски цар-писац Константин Седми Порфирогенит у „Спису о народима” (средина 10. века), а односе се на њихово досељавање око 630. године. Овај спис је најважнији извор за историју многих европских народа у раном средњем веку и као такав ужива велико поверење у савременој медиевистици. Вредност и веродостојност царевог списа оспоравају појединци из српске и хрватске средине, који по сваку цену желе да негирају тезу о досељавању на Балкан, пренебрегавајући разлоге настанка, намену и карактер Константиновог дела. Њихова методолошка погрешка огледа се и у томе да од педесет три поглавља читају и тумаче само оних осам који се односе на историју Срба и Хрвата, тако да не сагледавају целину овог источника.

Шта каже историјска наука, откуда и откада су Албанци наши суседи?

Савремена историјска наука сматра да Албанци нису директни потомци Илира, како тврде поједини албански научници; Илири нестају најкасније у 3. столећу, а Албанци се први пут у историјским изворима помињу у 11. веку (византијски историчар Михаило Аталијат, 1043. године), што значи да између зјапи празнина од осам векова. Група наших најугледнијих стручњака, академика и научника светског гласа, пре тридесетак година, јасно је показала да на територији бивше СФРЈ, што значи и на Косову, до краја средњег века уопште није било Албанаца. Када је средњи век у питању, односи Срба и Албанаца били су интензивнији углавном у 13. и 14. столећу. Потпуно су бесмислене тврдње појединих албанских научника да су Немањићи заправо њихово племе Нимани, да су Стефан Душан и Милош Обилић били Албанци, да су многе српске светиње део њихове традиције и историје. Тугаљива је чињеница, међутим, што у неким земљама иза таквих „пројеката”, који су засновани на ноторним историјским фалсификатима, стоји држава.

Каква је српска историјска свест данас, имамо ли је?

Док једни сматрају да је имамо у потпуној пуноћи, други јадикују да је уопште немамо и да отргнути од тла бесциљно плутамо унаоколо. Истина је, као што често бива, негде између ове две крајности, али не обавезно на њиховој аритметичкој средини. Када је историја у питању, нисам сигуран да просечан Француз, Шпанац или Финац боље зна своју историју од просечног Србина. Међутим, не може се оспорити ни чињеница да су у новије време талас псеудоисторије и на њему засновани погрешни митови у најмању руку замаглили историјску свест, унели праву пометњу и неку врсту националне дезоријентације.

http://www.politika.rs/scc/clanak/389127/Istoricari-pisu-za-one-koji-hoce-da-znaju