Vizantijska crkva: obrazovanje arhitektonske slike svetosti

Proučavanja arhitekture vizantijske crkve predugo je u dubokoj senci.  Pod neadekvatnim svetlom ostavio je vremenu tumačenje celine njenih najvažnijih svojstava, njene raznovrsne i vrhunski slojevite slike svetosti.Teško je zamisliti da je čas pre ulaska u dom Gospodnji, prosečni Romej u crtežu trijumfalnog luka na fasadama prepoznavao trodelnu podelu prostora crkve upisanog krsta s kupolom. Prepoznavao je

Jedan od ključnih postulata ove knjige, prema Stankovićevim rečima, je „arhitektura jeste umetnost“. Iako ovaj navod može da zvuči uobičajeno ili čak banalno, oni koji se pobliže bave istorijom umetnosti znaju da to nije tako očigledno. Naime, podsetio je Stanković, samo insistiranje na „vizantijskoj umetnosti i arhitekturi“ u univerzitetskim kurikulumima ili istraživanjima, sadrži tiho stavljanje arhitekture na obode ili čak izvan umetnosti.

Drugi rezulati, nastavio je Stanković, odnose se na sagledavanje dijahronog, vanvremenskog kvaliteta vizantijske crkvene arhitekture. Stevovićevo istraživanje ovih dubinskih slojeva i idejnih osnova vizantijske arhitekture uzvišava naše razumevanje vizantijskog sveta. „Vizantinci su bili ljudi izuzetno kompleksni, vizantijski svet je bio izuzetno kompleksan i oni su živeli u, za nas, koji smo svi deca pozitivizma, [teško shvatljivom] bezvremenom prostoru“, ukazao je Stanković. „Platon, neoplatonista Plotin, Mihailo Psel u 11. veku, Lav Šesti u 9. i 10. veku, Mihailo Atalijat, svi su oni u tom svetu Vizantinaca bili savremenici“. Stanković je ocenio da je profesor Stevović u iznijansiranom prikazivanju vanvremenskog kvaliteta vizantijske sakralne arhitekture to uspeo da pokaže.